 | Manastir Celije Srpski Manastiri |
 | Maticne celije www.valjevo.tv |
 | Smitiz i čudesne matične ćelije IKT nobelovci predstavljaju rad Olivera Smitiza na području medicine |
 | Koncentracioni logor Silos u Tarcinu, sarajevska opstina Hadzici † Logor u silosu u Tarčinu, maj 1992.- januara 1996. - Materijal obrađuje vreme od aprila 1992. godine, od izbijanja sukoba u Srpskoj i Federaciji do 27. januara 1996. godine kada je po Dejtonskom sporazumu i pod pritiskom međunarodnih faktora zatvoren logor Silos u Tarčinu. - Kada su u aprilu 1992. godine počeli sukobi u Sarajevu muslimani su preko rezervnog sastava milicije u Tarčinu stavili pod pojačanu kontrolu i prismotru sve Srbe na području Tarčina. - Početkom maja 1992. godine muslimani su počeli da prazne silos koji se nalazi u centru Tarčina i da dele pšenicu stanovništvu. - Na dan 11. maja 1992. godine muslimani su napali i zauzeli kasarnu JNA u Krupi, Opština Hadžići, udaljenu od Tarčina oko 8 km. Zarobljene vojnike zatvorili su u ispražnjene pšenične komore u silosu. Tada je silos za lagerovanje žitarica u Tarčinu kod Pazarića pretvoren u logor za Srbe. - Prvi zatvorenici u ovom logoru su bili 11 zarobljenih vojnika - rezervista iz kasarne bivše JNA u Zoviku i kasarne "Žunovica" u Hadžićima. - Počev od 20. maja muslimani su počeli sa privođenjem Srba na takozvani "informativni razgovor", a posle su ih odvodili u silos i više ih nisu puštali. Početkom juna 1992. godine počelo je masovno privođenje Srba sa područja mesnih zajednica Tarčin i Pazarići u logor u Silosu. - Logor je neprekidno funkcionisao za sve vreme srpsko-muslimanskog rata između Srpske i Federacije i poslednji zatvorenici su ovaj logor napustili krajem januara 1996. godine, kada su logoraši oslobođeni po Dejtonskom sporazumu. - Kroz ovaj logor se procenjuje da je prošlo oko 550 Srba, među kojima i desetak žena, od kojih su dve ostale u logoru do njegovog zatvaranja. - Prvi upravnik logora u silosu bio je Bećir Hujić, a njegov zamenik Halil Čović. Sredinom 1994. godine Hujić je smenjen, a na njegovo mesto je došao Čović, izraziti nacionalista, koji je imao običaj da pred zatvorenicima ironično kaže: "samo silos Srbina spašava". Ostao je upravnik logora do zatvaranja krajem januara 1996. godine. - Logor je bio pod neposrednom komandom 109. Brdske muslimanske brigade takozvane "armije BiH" čiji je komandant bio Nezir Kazić. Od 1995. godine logor je bio pod komandom DžIV divizije muslimanske armije tzv. BiH, na čijem čelu se nalazio Zaim Imamović, koji je kasnije poginuo. Štabovi ovih jedinica nalazili su se u neposrednoj blizini logora. Njihovi komandanti su često i lično dolazili u logor i znali su šta se u njemu događa. - Sve ćelije u ovom logoru su bile veličine 9,50 h 4,50 m. Visina ćelija je bila između 5 i 5,50 m, pa se tu nalazio pored svakog zida betonski rub širok oko 50 cm, a iznad toga na oko 5 m nalazio se plafon. Po tom rubu šetali su stražari i kontrolisali šta se događa u ćelijama, a prostor za njihovu šetnju je bio i nad susednom ćelijom, kao i nad hodnikom, tako da su oni imali dovoljno prostora za kontrolu. - U ćelijama nije bilo prozora, nije bilo osvetljenja, sem slabe svetlosti koja je dolazila sa gornjeg nivoa od oko 10 m visine, gde je pod krovom bio mali prozor koji se iz ćelije nije mogao videti. - Iz ćelija zatvorenici nigde nisu izvođeni, po ceo dan su bili u ćelijama, koje su bile prenatrpane. Prva šetnja je bila tek u novembru 1993. godine, ali ni to nije bilo redovno. Sve je zavisilo od raspoloženja dežurnog stražara. - U početku zatvorenici su dobijali samo jedan obrok hrane dnevno koji se sastojao od 4-5 kašika neke neodređene tečnosti. Na petoricu zatvorenika dolazila je jedna mala činija i po jedna kašika koja se nije prala i koja je nošena iz ćelije u ćeliju kako se delila hrana. Uz to su dobijali po jedan hleb težine između 350 i 500 grama, (uvek je bio različite veličine, veoma lošeg kvaliteta) što se delilo prvo na 9, a posle na 12 zatvorenika. Drugi obrok je uveden tek 12. jula 1992. godine - "doručak", koji se sastojao od male zdele mleka koja se delila na petoricu, tako da je praktično na svakoga dolazio po gutljaj mleka u prahu, koje je bilo loše rastvoreno u hladnoj vodi. - Zbog slabe ishrane čemu su doprinele i povrede nanete batinanjem umro je 14 oktobra 1992. godine Petko Krstić. - I tako male količine hrane su u junu 1992. godine uskraćivane, pa jedanput nisu davali hranu tri dana, a drugi put dva dana. - U logoru u Tarčinu bili su zatvoreni isključivo Srbi i to uglavnom seljaci iz okoline, mladići koji su išli u škole ili mlađi radnici. Bilo je i nešto intelektualaca, a bilo je i starijih ljudi. - Svi oni bili su civili, izuzev 11 prvih rezervista. Zatvoreni civili nisu učestvovali u ratu, niti su bili u nekoj od vojnih formacija. - Starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina. Najmlađi je bio Leo Kapetanović, koji tada nije imao ni punih 14 godina, a najstariji Vaso Šarenac, rođen 1908. godine, koji je bio potpuno senilan čovek. On uopšte nije bio orijentisan u vremenu i prostoru. - U silosu je bilo zatvoreno i 11 žena koje su bile u posebnoj ćeliji. |
 | о.Јустин Поповић "Други Христов долазак" Део текста из беседе о.Јустина Поповића на тему другог доласка Господа Исуса Христа. |
 | SERBIAN RAP - V . I . P - ATLANTIDA ***BALKAN RAP GRUPA - AKO VOLIS BALKAN RAP http://www.youtube.com/group/balkanrap *** VIP-Atlantida, def najbolja pesma o Srbiji 90-tih. Steta sto nisu spot snimili za nju, al onako lowbudget .. jebiga uzivajte .. uz jedan mali foto mix iz dokumentarca "vidimo se u citlju" .. uzivajte caos. Ref. 2x Rodjen sam u vreme malo para puno stida kada Srbija je bila atlantida bre srce mi se kida na sve priznajem al nikada ne izdajem zarad malo ljubavi Jer moji drugovi su propali svi su se drogirali svi su dopa probali ne bi se ni majci danas dopali Jer ostali smo sami ti i ja pa sta nam Bog da jer samo Bog zna samo Bog zna sta brate radio sam U kraju sedim mrtav pijan blejao sam mali klinac mali imam divan primer jednog mladog delije Dva, tri puta iza celije majka pita "'de li je" u ova cetiri zida nisam naviko da gubim Reper i dizelas brate pravi srbin naviko da ljubim volim da karam pare da stvaram malo da varam Srbija je socijala brani svoju gushu (3x) Ref. Ovde tesko ziveti ja brate priznajem i jeste stotine hiljade maraka kod dafine ili jezde Moji drugovi izvuku se iz kraja zaglave u CZ do jaja svi izgledaju ko Bata Trlaja i svi ste vi banana Jer je drzava banana ko je stigo do dinara taj je bogat sve zbog kriminala ko je mogo da nas pusti Da nam bude zivot taj pa sta se cudis Srbija je socijala ja se derem iz sveg glasa Bole me paja ko je patriota bre to me ne zanima sanjam milione maraka i treba nam para Ref. 2x Hoces li me shvatiti politika je sranje Srbija je sranje daj nam pare odma Pa ces videti moj obraz i ajde sto ste mene upropastili al zasto ste sve moje drugove nama zivot ovde ostaje i idalje nesto da se ceka Moja dusa opet treba nesto ispocetka ja nemam vremena ne treba mi vise istina Kosovo i Pristina isti kurac Vijetnam ljudi vole da ginu ja to znam Lakse brate dajte nam sidu dam, dam, dam nek ekipa peva sada ako moze sta rodjeni u vreme malo para slusaj Boze Srbija je socijala brani svoju gushu (4x) Ref. 3x |
 | Manastir Visoki Decani - Kosovo i Metohija 1/2 Manastir Dečani su zadužbina kralja Stefana Uroša III Dečanskog i njegovog sina cara Stefana Uroša IV Dušana koji se, kao drugi ktitor, o crkvi starao posle smrti svoga oca. Gradnja crkve posvećene Hristu Pantokratoru započela je 1327. godine a završena je 1335. godine. Povelju o darivanju svoje zadužbine Dečanski je izdao 1330. godine. Kao i svi kraljevski manastiri, i Dečani su uživali prihod velikog broja sela, katuna, ribnjaka i, kako se to pazilo, zakup sa nekog od brojnih trgova u srpskoj zemlji. Uz crkvu su podignute trpezarija, ćelije za monahe, odbrambeni zidovi, kula na ulazu u manastir, a u blizini i bolnica. Posle Kosovske bitke 1389. godine manastir je izgubio svoje posede, ali su mu oni vraćeni 1397. godine poveljom knjeginje Milice i njenih sinova Stefana i Vuka. Nakon 1455. godine, kada je Kosovo konačno palo pod tursku vlast, Dečani su uspeli da se sa mukom ipak održe. Od obnove Pećke patrijaršije 1557. godine za manastir je, kao i svuda u Srbiji, počelo doba uravnoteženog života i prisustva zakona, što se primetno odrazilo i u umetničkom stvaranju. Taj period nije dugo trajao, jer je nakon velikih seoba Srba u 17. i 18. veku, većina srpskih manastira - među njima i Dečani - jedva nekako životarila. Posetite nas na sajtu http://www.srbiposvetu.com Nastavak: http://www.youtube.com/watch?v=0HiWUUiFlBg |
 | Koncentracioni logor Silos u Tarcinu, sarajevska opstina Hadzici † Logor u silosu u Tarčinu, maj 1992.- januara 1996. - Materijal obrađuje vreme od aprila 1992. godine, od izbijanja sukoba u Srpskoj i Federaciji do 27. januara 1996. godine kada je po Dejtonskom sporazumu i pod pritiskom međunarodnih faktora zatvoren logor Silos u Tarčinu. - Kada su u aprilu 1992. godine počeli sukobi u Sarajevu muslimani su preko rezervnog sastava milicije u Tarčinu stavili pod pojačanu kontrolu i prismotru sve Srbe na području Tarčina. - Početkom maja 1992. godine muslimani su počeli da prazne silos koji se nalazi u centru Tarčina i da dele pšenicu stanovništvu. - Na dan 11. maja 1992. godine muslimani su napali i zauzeli kasarnu JNA u Krupi, Opština Hadžići, udaljenu od Tarčina oko 8 km. Zarobljene vojnike zatvorili su u ispražnjene pšenične komore u silosu. Tada je silos za lagerovanje žitarica u Tarčinu kod Pazarića pretvoren u logor za Srbe. - Prvi zatvorenici u ovom logoru su bili 11 zarobljenih vojnika - rezervista iz kasarne bivše JNA u Zoviku i kasarne "Žunovica" u Hadžićima. - Počev od 20. maja muslimani su počeli sa privođenjem Srba na takozvani "informativni razgovor", a posle su ih odvodili u silos i više ih nisu puštali. Početkom juna 1992. godine počelo je masovno privođenje Srba sa područja mesnih zajednica Tarčin i Pazarići u logor u Silosu. - Logor je neprekidno funkcionisao za sve vreme srpsko-muslimanskog rata između Srpske i Federacije i poslednji zatvorenici su ovaj logor napustili krajem januara 1996. godine, kada su logoraši oslobođeni po Dejtonskom sporazumu. - Kroz ovaj logor se procenjuje da je prošlo oko 550 Srba, među kojima i desetak žena, od kojih su dve ostale u logoru do njegovog zatvaranja. - Prvi upravnik logora u silosu bio je Bećir Hujić, a njegov zamenik Halil Čović. Sredinom 1994. godine Hujić je smenjen, a na njegovo mesto je došao Čović, izraziti nacionalista, koji je imao običaj da pred zatvorenicima ironično kaže: "samo silos Srbina spašava". Ostao je upravnik logora do zatvaranja krajem januara 1996. godine. - Logor je bio pod neposrednom komandom 109. Brdske muslimanske brigade takozvane "armije BiH" čiji je komandant bio Nezir Kazić. Od 1995. godine logor je bio pod komandom DžIV divizije muslimanske armije tzv. BiH, na čijem čelu se nalazio Zaim Imamović, koji je kasnije poginuo. Štabovi ovih jedinica nalazili su se u neposrednoj blizini logora. Njihovi komandanti su često i lično dolazili u logor i znali su šta se u njemu događa. - Sve ćelije u ovom logoru su bile veličine 9,50 h 4,50 m. Visina ćelija je bila između 5 i 5,50 m, pa se tu nalazio pored svakog zida betonski rub širok oko 50 cm, a iznad toga na oko 5 m nalazio se plafon. Po tom rubu šetali su stražari i kontrolisali šta se događa u ćelijama, a prostor za njihovu šetnju je bio i nad susednom ćelijom, kao i nad hodnikom, tako da su oni imali dovoljno prostora za kontrolu. - U ćelijama nije bilo prozora, nije bilo osvetljenja, sem slabe svetlosti koja je dolazila sa gornjeg nivoa od oko 10 m visine, gde je pod krovom bio mali prozor koji se iz ćelije nije mogao videti. - Iz ćelija zatvorenici nigde nisu izvođeni, po ceo dan su bili u ćelijama, koje su bile prenatrpane. Prva šetnja je bila tek u novembru 1993. godine, ali ni to nije bilo redovno. Sve je zavisilo od raspoloženja dežurnog stražara. - U početku zatvorenici su dobijali samo jedan obrok hrane dnevno koji se sastojao od 4-5 kašika neke neodređene tečnosti. Na petoricu zatvorenika dolazila je jedna mala činija i po jedna kašika koja se nije prala i koja je nošena iz ćelije u ćeliju kako se delila hrana. Uz to su dobijali po jedan hleb težine između 350 i 500 grama, (uvek je bio različite veličine, veoma lošeg kvaliteta) što se delilo prvo na 9, a posle na 12 zatvorenika. Drugi obrok je uveden tek 12. jula 1992. godine - "doručak", koji se sastojao od male zdele mleka koja se delila na petoricu, tako da je praktično na svakoga dolazio po gutljaj mleka u prahu, koje je bilo loše rastvoreno u hladnoj vodi. - Zbog slabe ishrane čemu su doprinele i povrede nanete batinanjem umro je 14 oktobra 1992. godine Petko Krstić. - I tako male količine hrane su u junu 1992. godine uskraćivane, pa jedanput nisu davali hranu tri dana, a drugi put dva dana. - U logoru u Tarčinu bili su zatvoreni isključivo Srbi i to uglavnom seljaci iz okoline, mladići koji su išli u škole ili mlađi radnici. Bilo je i nešto intelektualaca, a bilo je i starijih ljudi. - Svi oni bili su civili, izuzev 11 prvih rezervista. Zatvoreni civili nisu učestvovali u ratu, niti su bili u nekoj od vojnih formacija. - Starost logoraša kretala se od 14 do 85 godina. Najmlađi je bio Leo Kapetanović, koji tada nije imao ni punih 14 godina, a najstariji Vaso Šarenac, rođen 1908. godine, koji je bio potpuno senilan čovek. On uopšte nije bio orijentisan u vremenu i prostoru. - U silosu je bilo zatvoreno i 11 žena koje su bile u posebnoj ćeliji. |
 | Pozdrav Suncu ZADAR Solar Circle carolija foto celije... |
 | Cryo save - Postupak uzimanja maticnih celija Postupak uzimanja maticnih celija |
العربية
中国
Français
Deutsch
Ελληνική
हिन्दी
Italiano
日本語
Português
Русский
Español
